Mnogima je to predah koji dođe u pravi čas: našim je učenicima izvrsno što imaju dva velika odmora od 10 minuta uz sve ostale po 5. Poslije drugog sata mi na gornjem katu možemo vidjeti kako se ganjaju po holu samo djecu iz nižih razreda poslije užine koju pojedu. Onda neki s gornjeg kata kažu: „Ah, blago njima, oni su bez brige čim se imaju vremena ganjati po holu“. Učenici viših razreda većinom su u svojim učionicama ili u zahodu, ili zbog onih sila, ili se jednostavno tamo skupe pa pričaju. Nama je možda i bolje što 10 minuta imamo dopuštenje biti gore, ali to nije zanimljiv odmor mnogim ovisnicima o automatima s gornjeg kata, kojima dežurni učitelji često moraju reći: „Kud ćeš ti?! Vrati se nazad!“

A onda - 10.30 (16.30). Zazvonilo i nama. Idemo objedovati u blagovaonicu. Nadamo se samo da je nešto jestivo jer smo gladni k´o vukovi. Nekima dobra, nekima fuj, užina se pojede i ide se pred nužnike u prizemlju te se ponovo tamo okuplja i priča. Djeca iz prizemlja (učenici nižih razreda) čudnim nas pogledima prate, ali što da im mi radimo? Neki s gornjeg kata su nestrpljivi pa žele silom gore, ali se namjere na učitelje od stijene koji dežuraju na vrhu stubišta i sve koji žele gore, tjeraju dolje. Nestrpljivi učenici, ljuti zbog svega, sjednu na stube jer im ne preostaje ništa drugo. Ovisnici o spomenutim automatima, pak, konačno imaju svojih deset minuta pa stvore ogromnu gužvu i dobar promet na automatu.

Ne znajući uvijek kako pričekati kraj odmora, pojedinci se upute do dežurnih učenika razgovarati (što je nedopušteno ometanje u poslu), dok su neki još uvijek zaigrani ganjaju po holu, i to sa strasti. Stoga tada možemo vidjeti kolika je razlika između viših i nižih razreda: poslije trećeg sata veliki odmori su puno raznovrsniji aktivnostima. I mali i veliki, svatko ima svoj način zabave i ništa mu ne nedostaju. Samo neka je još puuuuno takvih odmora!

Ivan Vranješ, 7.b